четвртак, 09. октобар 2014.

"Mi smo ovde samo zbog para, drugo nas ne zanima..."


                       



Na šta prvo pomislite kada neko pomene Vinču? Na arheološko nalazište, Nuklearni institut, deponiju? Stanovnicima Vinče poslednjih meseci u glavi je samo jedno - strah. Strah za svoju budućnost, zdravlje i opstanak na mestu koje je decenijama njihov dom. Od kada je, 8. maja ove godine, EMS poslao bagere da kopaju temelje za dalekovod ljudima u dvorišta, za njih više nije bilo mira. I zvanično je započeta gradnja dalekovoda čijih će 400 kV ubuduće neprestano prelaziti tačno iznad krovova njihovih kuća, škole i vrtića.

Krenimo hronološki. 
Projekat "Dalekovod 400 kV, broj 451, Beograd 8 - Pančevo 2" radi uvođenja u trafo stanicu "Beograd 20" urađen je još davne 1987. godine i finansiran od strane grada Beograda. Na osnovu oformljene dokumentacije, tadašnje JP "Elektroistok" 1989. godine započelo je postupak ekspropriacije zemljišta radi realizacije pomenutog projekta. Međutim, tadašnja Vlada je čitav projekat "zamrznula" i naložila preprojektovanje trase dalekovoda, kako ne bi ugrozio, u međuvremenu od strane države izgrađenu, najveću osnovnu školu u Srbiji "Nikola Tesla", sa 2500 učenika, kao ni obdanište "Lane" sa 400 dece predškolskog i preko 500 dece mlađe od predškolskog uzrasta.

Iz nepoznatih razloga trasa dalekovoda nikada nije izmenjena, a celokupan projekat ostao je uspavan sve do 2006. godine i pokretanja projekta transferzalnog povezivanja Ukrajine i Moldavije preko Rumunije, Srbije i Crne Gore sa Evropskom unijom radi eksploatisanja jeftine električne energije iz alternativnih izvora. Ovim projektom Srbija bi nesumnjivo stekla izvesnu energetsku stabilnost, kao i veliki profit.

Nakon restruktuiranja i preregistracije JP "Elektroistok", JP "Elektromreža Srbije" 26. februara 2008. godine, putem Vlade Republike Srbije i uz garancije Evropske komisije kao posrednika, podnosi zahtev za kredit Evropskoj investicionoj banci u visini od 50 miliona eura radi realizacije gradnje dalekovoda.
Ništa ne bi bilo sporno da u zahtevu nije priložena dokumentacija izrađena još 1987. godine, bez ijedne reči o izmeštanju trase koju je tadašnja Vlada označila kao neophodnu, kao ni o evidentno izmenjenoj urbanističkoj slici Beograda.

- 11. juna 2009. godine Vlada Republike Srbije donosi Rešenje o određivanju javnog interesa ekspropriacije u vezi sa predmetnom trasom dalekovoda pod brojem 465-3405/2009. Na njoj, u dnu sa leve strane, stoji potpis generalnog sekretara Vlade Tamare Stojičević, a sa desne jedino ištampano ime i prezime tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Ivice Dačića, bez njegovog potpisa. Dakle, sekretar Vlade overava odluku koja je još '90-tih godina odbijena zbog izuzetno štetnog uticaja na zdravlje ljudi.

- Bez pravosnažnosti ovog Rešenja, samo dan kasnije, 12. juna 2009. godine, Evropska investiciona banka odobrila je JP "EMS" kredit pod brojem 20070244 u visini od 50 miliona eura za projekat pod originalnim nazivom "EMS Electricity Network Upgrading". Prvi deo kredita u iznosu od 25 miliona eura odmah je uplaćen JP "EMS", dok od dalje realizacije projekta zavisi isplata drugog dela kredita. Važno je napomenuti da je bankarski garant EMS-u u Srbiji za potrebe realizacije kredita "Univerzal banka A.D. Beograd" koja je 3. februara ove godine, dakle pre početka izvođenja radova, otišla pod stečaj.

- 27. jula 2009. godine Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja izdalo je Rešenje o odobrenju za izgradnju pod brojem 351-03-00497/2009-07. Ovo rešenje postalo je pravosnažno 31. avgusta 2009. godine i od tog dana i počinju da teku svi zakonski rokovi. Samo rešenje, na strani 2 pod tačkom 5, navodi da je važeće 2 godine od dana pravosnažnosti, što nas, jednostavnom računicom, vodi do zaključka da je isto postalo ništavno 31. avgusta 2011. godine. To, pak, nije sprečilo ministarku Zoranu Mihajlović da ga, radi početka realizacije projekta, 7. maja ove godine, dakle 2 godine i 9 meseci po isteku roka, overi kao važeće.

Ovde nepravilnostima u potrebnoj dokumentaciji nikako nije kraj.

- Uslovi javnih komunalnih preduzeća, kao obavezujući i taksativno navedeni u prilogu Akta o urbanističkim uslovima, su očigledno podmetnuti, jer se 7 od ukupno 7 navedenih uslova isključivo i jedino odnose na izgradnju trafo stanice "Beograd 20" u Mirijevu, ne na izgradnju dalekovoda u Vinči. Isti je slučaj i sa 14 od ukupno 15 posebnih uslova iz Akta o urbanističkim uslovima.

Treba li napomenuti da lokacijska dozvola, kao obavezujuća za izgradnju predmetnog dalekovoda, uopšte ne postoji?

Dalje, gradnja dalekovoda izvodi se po Urbanističkom planu iz 1987. godine, umesto po pravno-obavezujućem iz 2009. godine koji je u potpunosti prethodno usklađen sa Planom detaljne regulacije stambenog naselja Radmilovac, katastarska opština Vinča, i po kojem trasa dalekovoda uopšte ne dotiče stambeno naselje.

Još jedan vrlo sporan dokument jeste Studija o proceni uticaja dalekovoda na životnu sredinu čije je rešenje jedan od obavezujućih uslova za donošenje Akta o urbanističkim uslovima. Uvidom u ove dokumente otkriva se da je Akt o urbanističkim uslovima donet 2. juna 2008. godine, a Rešenje o saglasnosti na Studiju o uticaju dalekovoda na životnu sredinu 31. decembra 2010. godine. Dakle, Rešenje, koje je uslov za donošenje Akta, izdato je 2 i po godine nakon donošenja samog Akta. Ove zaprepašćujuće nezakonitosti savršeno su jasne i osobama koje nisu pravnici po struci.

Dolazimo potom do zakonski neophodne Energetske dozvole, u ovom slučaju prisutne u vidu Rešenja Ministarstva za infrastrukturu i energetiku, broj 312-01-00021/2011, izdatog 21. juna 2011. godine. U samom obrazloženju dozvole na strani 2, pasus 2, navedeno je sledeće: "Uz zahtev za izdavanje energetske dozvole za rekonstrukciju navedenog energetskog objekta..." O čemu je ovde reč, bojim se, ostaje nejasno. O rekonstrukciji objekta (dalekovoda) koji još uvek nije ni izgrađen?
Drugo, sama Energetska dozvola je, kao što je već rečeno, izdata 21. juna 2011. godine sa jasno naznačenim rokom važenja od 2 godine, što nas dovodi do zaključka da je ista prestala da važi 21. juna 2013. godine. Ni to, naravno, nije sprečilo ministarku Zoranu Mihajlović da je maja ove godine verifikuje kao važeću.

I, za kraj, Republička građevinska inspekcija 7. maja 2014. godine prihvata ova, pravno u potpunosti ništavna, dokumenta.

Svi dokazi o sramnom vođenju poslova oko otpočinjanja radova na dalekovodu dostavljeni su 28. jula 2014. godine na pisarnicu Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. Odgovor ministarke Zorane Mihajlović stigao je 20. avgusta 2014. godine i u njemu je navedeno, citiram, da je "Ministarstvo u svemu postupalo u skladu sa zakonom." 
Svakome ko je pročitao barem deo ovde navedenog ostaje jedino da se zapita: "U skladu sa kojim zakonom? Zakonom jačeg?"

Kada nebrojene zakonske nepravilnosti nisu predstavljale prepreku vlasti koja sebe deklariše kao proreformsku i vlast koja se bazira na vladavini prava, bilo bi krajnje naivno očekivati da će ih na ovom putu zaustaviti naučno dokazani izuzetno štetni efekti elektromagnetnih polja na zdravlje ljudi. Čak i laici znaju da svakodnevni život ispod stubova dalekovoda nikako ne može imati srećan ishod. Stručnjaci i studije širom sveta saglasni su da se efekti ovakve ekspozicije ogledaju u češćoj pojavi malignih oboljenja, promena na koži, oboljenja na genetskom materijalu, na kardiovaskularnom i nervnom sistemu, kao i u porastu broja spontanih pobačaja. O ovome svedoče brojne studije, od kojih ću, kao najrelevantnije, navesti studiju "Štetni efekti elektromagnetnih polja ekstremno niskih frekvencija" iz 2010. godine, naučni rad tima stručnjaka iz Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika, Niš, i Medicinskog fakulteta Univerziteta u Nišu, kao i svetski priznatu studiju "Reflex" koju je 2000. godine finansirala Evropska unija i koja je u trajanju od 4 godine ispitivala efekat zračenja na ljudskim dobrovoljcima i došla do jednako zabrinjavajućih zaključaka.
Da ne pominjemo opasnost koju stubovi dalekovoda sobom nose, nezavisno od samog zračenja:

- prolazak ispod stubova dalekovoda visoko je rizičan zbog potencijalnog strujnog udara ili udara groma.

- 23. jula 2010. godine dva visokonaponska voda dalekovoda otkačila su se u naselju Mali mokri lug. Kablovi su pali preko krova kuće ispod i u dodiru sa zemljom stvorili tzv. "voltni luk" čiji se blesak video u krugu od nekoliko kilometara.

- 26. juna 2014. godine EMS je na svom sajtu objavio vest da je olujno nevreme srušilo ukupno 10 dalekovodnih stubova u blizini Lazarevca.

Kada se uzme u obzir da se u slučaju Vinče stubovi dalekovoda nalaze pored osnovne škole i vrtića sa ukupno preko 3000 dece, opasnost je time mnogo veća. 

I sam Zakon o zaštiti od nejonizujućih zračenja iz 2009. godine u članu 3, stav 1, jasno propisuje načelo zabrane izlaganja nejonizujućim zračenjima iznad propisane granice, kao i uopšte svako nepotrebno izlaganje ovoj vrsti zračenja.
U slučaju dalekovoda u Vinči izlaganje na hiljade ljudi i dece zaista jeste nepotrebno, s obzirom na to da postoje čak dve moguće trase za izmeštanje spornog dalekovoda na kojima niko ne bi bio direktno ugrožen:

- Prva alternativa je gradnja uz Dunav sa pančevačke strane, u kom slučaju bi kablovi dalekovoda prešli Dunav i vratili se na vinčansku stranu pored deponije i nadalje direktno na trafo stanicu Beograd 20 u Mirijevu.

- Druga alternativa podrazumeva izmeštanje lokacije gradnje samo 800 metara niže od sadašnje trase u Vinči na lokaciju koja predstavlja tzv. "brisani prostor" bez ijednog stambenog objekta.

U oba gorenavedena slučaja i stambeni objekti, i škola, i vrtić u potpunosti bi bili zaštićeni od štetnog uticaja zračenja dalekovoda, dok bi finansijski troškovi ostali jednaki, pošto trenutni projekat nudi jedino moguću gradnju stubova na većoj visini koja, pak, i dalje nikako ne čini dovoljnu udaljenost od naselja.

Graditi dalekovod po Urbanističkom planu izgrađenom pre 27 godina u gradu koji se iz godine u godinu drastično menja i širi apsolutno je neprihvatljivo i u sukobu sa zdravim razumom. Država je u ovom slučaju dužna da, uprkos tome što je deo objekata na ovoj opštini postavljan bez građevinske dozvole, postupa u skladu sa faktičkim stanjem na terenu, pogotovo kada se uzme u obzir da je određeni broj objekata imao građevinsku i lokacijsku dozvolu i da u katastru nije postojao nijedan podatak o potencijalnoj gradnji dalekovoda upravo na ovoj lokaciji.

Znate li da je Vinča jedna od opština sa najvećim prirodnim priraštajem u državi? Ne mogu a da se ne zapitam ko je taj ko je odobrio da iznad glava više hiljada ljudi prolazi 400 kV najjačeg dalekovoda u Evropi i ko posle toga mirno spava. Pitam se da li je to Nikola Petrović, direktor EMS-a, i, uzgred, kum Aleksandra Vučića. Da li je Aleksandar Vučić lično? Ko god da je u pitanju, volela bih da ozbiljno razmisli i zapita se da li bi svojoj deci dozvolio da žive ispod dalekovoda.

Primera radi, studije pokazuju da minimalna udaljenost dalekovodnih stubova od stambenih objekata mora iznositi 100 metara, a da je zabrinjavajući porast malignih oboljenja primetan već na nivou zračenja od 0,2 µT. U Srbiji dozvoljena granica zračenja iznosi 40 µT. U Vinči se dalekovod gradi iznad krovova kuća.

Kada se sve ovde navedeno uzme u obzir, postavlja se logično pitanje - Zašto ne izmestite dalekovod? 
Zato što biste morali iznova da se bavite papirologijom koju vam je svakako bilo lakše da falsifikujete? Zato što biste morali da radite novi projekat i kopate temelje na drugoj lokaciji? Zato što, pored brojnih reformi kojima se svakodnevno dičite, nemate vremena još i za bavljenje životima i zdravljem ljudi? Koliko za vas vredi jedan ljudski život? Koliko vrede životi 3500 dece?
Kada je ova vaga u pitanju, jasno je koji tas treba i mora da prevagne.

Izmestite dalekovod.

петак, 29. август 2014.

Zbogom, školo, nisam te ni vol'o

"Nema gorih ljudi od onih koji se protive prosvećenju i obrazovanju naroda. Takvi, da mogu, i sunce bi ugasili..."
                                                                                                   Dositej Obradović


Simbolično ili ne, tek činjenica je da ovaj tekst počinjem da pišem jednog oblačnog dana. Razmišljam o nekim srećnijim vremenima kada je profesorsko zvanje bilo ne samo jedno od najčasnijih, već i jedno od najodgovornijih zanimanja. Čini mi se da je najveće tragika srpske prosvete danas u tome što je, negde na putu od Dositeja do Žarka Obradovića, izgubila svest da je upravo u njenim rukama najveća odgovornost za oblikovanje budućih generacija.
Zapitajmo se - možda nam zato danas i jeste ovako kako nam je.

Kada je, krajem aprila ove godine, to teško breme odgovornosti na sebe preuzeo Srđan Verbić, imao je moju svesrdnu podršku. Mlad, impresivnog obrazovanja, istraživač u Petnici, jednom od poslednjih uporišta nauke u Srbiji, delovao je kao tračak svetlosti u mračnom tunelu naše prosvete.
Za prvih 100 dana rada Vlade svakako je bilo nerealno očekivati istorijski napredak u ovom resoru, ali ono što ja nikako nisam očekivala jeste sledeća ministrova izjava:

"Svakako ću zvučati neskromno, ali bih sebi dao čistu peticu za ono što smo moj tim i ja uradili za prvih 100 dana Vlade. Verujem da se ne vidi sve spolja..."

Slažem se da se ne vidi sve spolja, ali, evo, gospodine ministre, reći ću Vam šta se vidi:

- početkom avgusta ove godine Srbija je izbačena sa međunarodnog PISA testiranja (mada, ruku na srce, ako je suditi po rezultatima, i dok smo učestvovali, bolje da nismo)

- poslednji podaci o obrazovanju stanovništva su poražavajući - 40% građana Srbije nema završenu ni srednju školu, 23% je elementarno nepismeno, dok se tek 10% može pohvaliti visokim obrazovanjem (pri čemu treba imati u vidu da je u ovaj procenat uračunat i ne tako mali broj onih sa kupljenom diplomom, te je realna brojka svakako manja)

- od ponedeljka nas, kao uostalom i svake godine, očekuje štrajk prosvetara (zbog apokaliptičnog stanja u srpskoj prosveti i mizernih zarada donekle imaju moju podršku, ali bih svakako tim povodom pokrenula i pitanje njihove odgovornosti - nemara, nerada i korupcije)

Ovih dana ministar Verbić uneo je izvesne novine u načinu vrednovanja uspeha u školi i polaganja male mature. Naime, ubuduće će đaci iz škole nositi maksimalno 70 poena, dok će test iz srpskog, matematike i tzv. "kombinovani" test nositi svaki po 10, odnosno ukupno maksimalno 30 poena.
Ukoliko pokušamo da zanemarimo skandale koji neizostavno prate polaganje male mature i pretpostavimo buduću strožu kontrolu, predložene izmene mogu se i pohvaliti i kritikovati. Dobra strana je to što će rezultati male mature ubuduće nositi manji broj bodova, jer je krajnje nepravedno bilo dovoditi u pitanje tok nečijeg daljeg školovanja samo na osnovu dva dana polaganja pod velikim stresom i psihičkim pritiskom, dok me, s druge strane, zabrinjava čak 70 bodova koje nosi uspeh iz škola u kojima su kriterijumi ocenjivanja i više nego sporni, a svaki drugi učenik vukovac.

Ovako ozbiljni problemi u prosveti zahtevaju sistemsku, korenitu promenu, a ne puku preraspodelu broja bodova. Činjenica je da se do napretka ne dolazi za 100 dana rada, ali neko mora da počne da se suočava sa problemima, a ne da ih stalno "gura pod tepih". Pa zašto to ne biste bili baš Vi, ministre Verbiću?

Kritikovati, a ne nuditi rešenje bilo bi licemerno, te ću prvenstveno predložiti da se počne od temeljnog preispitivanja školskog programa. Koliko ste samo puta čuli ili i sami pomislili kakvim nas sve suvišnim informacijama (da ne kažem - glupostima) u školi zatrpavaju? I kako država koja, kao na pokretnoj traci, štancuje generacije koje savršeno poznaju sistem organa varenja člankovitih crva, ali su zato životno i u praksi potpuno neupotrebljive, može očekivati ikakav napredak? Ne kažem da ne treba težiti što širem znanju, ali neki prioriteti moraju postojati. A bojim se da su naši predugo pogrešni.

Nakon reforme programa svakako bi trebalo pristupiti i unapređivanju načina njegovog prezentovanja. Iako sam lično emotivno vezana za kredu, zelenu tablu i kartu Srbije okačenu na zid učionice, činjenica je da su mlađe generacije sve više okrenute tehnologiji, te je i osavremenjivanje metoda predavanja neophodno.

To nas dalje vodi direktno i do pitanja stručnosti i profesionalnosti predavača. Jedino temeljna analiza prosvetnih kadrova, ozbiljno iskorenjivanje korupcije i motivacija u vidu boljih zarada i boljih uslova rada mogu spasiti srpsku prosvetu davljenja u močvari prepunoj loših pedagoga i izgubljenih generacija.
One malobrojne koji, uprkos svemu, odluče da nastave sa obrazovanjem dalje očekuje nevešto i nedosledno sprovedena Bolonjska deklaracija na Univerzitetu, finansijski gotovo nedostižno visoko obrazovanje i niski kriterijumi za akreditaciju privatnih fakulteta koji dalje vode hiperprodukciji diploma "za poneti".
Iz ove močvare neminovno izranjaju ozbiljna pitanja. Kakav motiv i kakvu perspektivu nudi država mladima koji se danas školuju? Koji izlaz izabrati na putu od "Uči, sine, uči, da budeš prvi na birou!" do "Završi Megatrend i pali!" kada su oba puta pogrešna?

Uprkos realnoj situaciji u Srbiji, ja sam još uvek jedna od onih ljudi koji, možda idealistički, smatraju da državu treba da vodi njena intelektualna elita. U vrhu naše države danas sede ljudi koji plagiraju fakultetske diplome ili se prazno hvale kako su bili studenti generacije, a nemaju ni dana radnog staža u struci.
Sve to iz školskih klupa posmatraju neki novi klinci. Sve im se to od početka nameće kao model uspeha. I sve to ih, stepenik po stepenik, vodi do vrha sa kog je sunovrat neizbežan. Sunovrat u onu istu močvaru na čijem je dnu davno zaglibljena naša prosveta.
Razmišljajući o ovome, ne mogu a da se ne setim reči kneza Mihaila Obrenovića:

"Dokle god ni poslanici ne umeju svoga imena napisati, dotle se, Boga mi, vi mladići uzalud žurite da proklamujete velike slobode..."

I dok iščekujemo da se pred poslanicima Narodne Skupštine nađe predlog izmena Zakona o visokom obrazovanju i pitamo se da li će on zaista suštinski rešiti ijedan od problema, ministar Verbić samouvereno poručuje da za svoj dosadašnji rad zaslužuje čistu peticu.

Poštovani ministre, kada ste i Vi i Vaši prethodnici u pitanju, ukoliko je numeracija fakultetska, ja se u potpunosti slažem.

недеља, 03. август 2014.

Zdrav čovek ima hiljadu želja, bolestan samo... SMS


                          

      "Imamo i previše lekara."

            Zlatibor Lončar
         (Blic, 22. jun 2014.)



Ukoliko ste te sreće da živite u zemlji u kojoj nas mediji svakodnevno zatrpavaju informacijama za koje sam u dilemi da li više vređaju inteligenciju onih od kojih potiču, jer su prinuđeni da bilo čime pokušaju da prikriju sopstvene neuspehe i nesposobnost, ili inteligenciju prosečnog čitaoca, to jest barem ono što je od nje preostalo, znaćete da ovakva i slične poruke državnog vrha često prolaze neprimećene.
Ja sam je uzela za početnu premisu iz koje su podjednako moguća dva zaključka:

- ministar očito nema dodira sa realnošću srpskog zdravstva ili pokušava da spreči potencijalno širenje panike serviranjem informacije koju je narodu potrebno da čuje. U ovom slučaju, jedini adekvatan komentar bio bi: "Jeste, evo, sve lekari stoje u redu ispred jednog pacijenta..." i prelazak na sledeću stranicu i neku novu vest.

                                                ili

- prihvatanje ministrove izjave kao nespornog činjeničnog stanja koje sobom povlači pokretanje mnogo kompleksnijih pitanja stručnosti i etike pomenutih lekara.


Rekla bih da je prava istina, kao i obično, negde u sredini. Primarnu medicinsku zaštitu u Srbiji danas karakteriše otužna slika prepunih čekaonica i premalo lekara koji su prinuđeni da dnevno pregledaju i po nekoliko desetina pacijenata. Takvi nehumani uslovi rada sobom povlače posledice koje se odražavaju na lekare i pacijente podjednako: smanjena koncentracija i umor lekara često vode pogrešnoj dijagnostici i maltretmanu pacijenata koji su, pak, nakon više sati čekanja na pregled, suočeni sa univerzalnom antibiotskom terapijom i lekom za sve - preporukom da miruju i unose dovoljno tečnosti.
Ili, što je takođe čest slučaj, pacijenti se, principom - "Muko moja, pređi na drugoga!", uputom prosleđuju na dijagnostiku i lečenje sekundarnoj medicinskoj zaštiti. Tu se naša država već suočava sa novim problemom - manjkom lekara specijalista.
Kada se uzme u obzir da je za dobijanje adekvatnog lekara specijaliste potrebno minimum deset godina radnog iskustva, a da se samo na odobrenje specijalizacije čeka u proseku dve godine, ne mogu a da ne primetim okretanje glave Ministarstva zdravlja i države u celini na drugu stranu. 
Stručnjaci se, uslovno rečeno, "gomilaju" na nivou tercijarne medicinske zaštite, dok primarna i sekundarna nemaju dovoljno kadrova za adekvatno zbrinjavanje pacijenata.
Jedino rešenje leži u temeljnoj promeni Zakona o zdravstvenoj zaštiti, stimulaciji naših stručnjaka koji rade u inostranstvu na povratak u Srbiju, konstantno usavršavanje, te preraspodela kadrova na sva tri nivoa medicinske zaštite, srazmerno potrebama.
Sve ovde nabrojano nipošto nije "spisak lepih želja", već ozbiljan, dugotrajan posao koji zahteva maksimalnu angažovanost i posvećenost države. Nažalost, svim prethodnim, pa i sadašnjem ministru zdravlja, lakše je bilo da probleme "guraju po tepih". Država najmanje pažnje posvećuje upravo problemima u resoru zdravstva, a govori o agresivnim reformama i pokretanju države.
E, pa, ako želite da imate zdravu ekonomiju i privredu, morate, pre svega, imati zdravu naciju.

Drugi veliki problem srpskog zdravstva jesu uslovi zbrinjavanja pacijenata. Bolnička hrana, loša higijena, neklimatizovane bolnice, nedovoljno mesta za ležeće pacijente, neispravni aparati za dijalizu i zračnu terapiju samo su vrh ledenog brega o kojem mi čitamo, a sa čime se ljudi, pored ionako teških bolesti, svakodnevno bore.

Ministre Lončar, zašto ne činite apsolutno ništa?

Ovih dana obeležavate 100 dana svog ministarskog mandata. Znate li da upravo toliko u proseku čekaju i pacijenti na pregled magnetnom rezonancom?
U Srbiji 21. veka na listi čekanja za neku operaciju nalazi se blizu 74 000 ljudi. Čini mi se da je osnovna terapija kojom se naše zdravstvo danas vodi upravo ona da vreme leči sve. Mirujte, čekajte i unosite dovoljno tečnosti, pa možda jednog dana i prođe samo od sebe. A ako ne, barem ćete osloboditi mesto za nekog sledećeg, kojeg verovatno čeka ista sudbina...
Ali, poštovana državo, mi ne možemo da čekamo. Nemamo više vremena da čekamo na pregled, da čekamo na lekove, da čekamo na listu čekanja, da čekamo na snimanje, da čekamo na operaciju... Nemamo više vremena da čekamo da konačno počnemo da živimo.
Najteža bolest od koje građani Srbije danas boluju jeste nedostatak nade. U zemlji koja svoju decu leči otvaranjem humanitarnog broja za slanje SMS poruke teško da nam tu nadu išta može vratiti.
Utom se, kao poslednja slamka spasa, ukazao premijer Srbije sa saopštenjem da će za lečenje dece u inostranstvu uskoro biti obrazovan posebni fond. Mi koji smo živeli u uverenju da takav fond već postoji i da nosi naziv Republički fond za zdravstveno osiguranje očito smo čitav život proveli u zabludi.
Ali, za otrežnjenje nikada nije kasno. Jedino nam ostaje nada da će se i ministar zdravlja uskoro suočiti sa realnošću u kojoj građani Srbije više nemaju ni dan, a kamoli 100 dana za iščekivanje bilo kakvog pomaka.

I, za sam kraj, ministru Lončaru koji danas, pored 100 dana bez pomaka u resoru zdravstva, slavi i 43. rođendan, jedino, uz čestitku, mogu da uputim iskrenu želju da mu Bog da zdravlja i spremnosti da nešto konačno promeni. Ako ništa drugo, onda barem sebe na čelu Ministarstva zdravlja.

Jer, bolest još neko i preživi, ali ovu državu - niko.

петак, 25. јул 2014.

Dosije "Tasovac" - Kultura je negde tamo...


                       



   "Hvala što ne dolazite."

Sećate li se performansa Beogradske filharmonije u Ulici Strahinjića bana? Pre nepune tri godine direktorska funkcija Ivana Tasovca bila je, zapravo, oštar bič u rukama čoveka koji je za mene uvek predstavljao simbol srčane borbe za kulturu. Ili barem ono što je od nje preostalo.
Zameniti je ministarskom foteljom isprva je delovalo kao dobar osnov za još oštriju borbu i možda i nadu u konačnu pobedu. Ono što se dalje dešavalo nažalost je postalo osnov jedino dubokom sarkazmu.
Gde se na tom putu izgubio Ivan Tasovac i da li je zaista tanka linija koja razdvaja Nemanjinu i Ulicu Strahinjića bana?


Ivan Tasovac rođen je u Beogradu 1966. godine. Diplomirao je klavir na Konzervatorijumu u Moskvi i bio direktor Beogradske filharmonije od 2001. do 2013. godine, kada preuzima dužnost ministra kulture i informisanja u Vladi Republike Srbije.

Impresivna biografija, nesporna energija i sposobnost i avangardna pojava činili su Tasovca naizgled idealnim kandidatom za ministra kulture. A onda je nastupila tišina. I to ne ona buntovnička, protestna tišina. Ovo je bila tišina nemoći.
Budimo objektivni - u državi koja iz budžeta za kulturu izdvaja deo koji bi đaci u školi verovatno poredili sa ocenom dva na jedan ("Nije kec k'o vrata, al' i nije da nije...") teško da iko može da učini čuda. Ono što zameram Tasovcu kao ministru je što se kod onog "Malog koraka za sebe, a velikog za kulturu" spotakao i do danas, nakon skoro godinu dana, nije ustao.

Zašto ćutite, gospodine Tasovac?

Kao ministar, u svojim rukama imate na raspolaganju nepregledni medijski prostor. Zašto ga ne koristite? Zašto svakoga dana ne govorite javno o problemima u resoru kulture? Zašto ne pišete tekstove? Zašto ne okupite umetničku elitu i sa po jednim našim istaknutim umetnikom ne obiđete svakog dana drugu školu i ne držite deci predavanja na temu kulture i njene neophodnosti? Uverena sam da bi se Vašem pozivu svako odazvao. Zašto, na kraju krajeva, kod kuće na običnom A4 papiru ne odštampate sa Interneta jednu, bilo koju, umetničku sliku, ispod nje podatke o umetniku i likovnom pravcu kojem pripada i lično, u znak protesta, ne stanete ispred zatvorenog Narodnog muzeja i ne delite to prolaznicima? Zašto ponovo ne izvedete Filharmoniju na ulicu?
Sigurna sam da neko poput Vas ima mnogo neuporedivo boljih i originalnijih ideja, ali nas to vraća na prvo pitanje.

Zašto ćutite?

Ni za šta od ovde nabrojanog nije potreban novac, pa ni zanemarljivih 0,2% BDP. Potrebna je dobra volja i vera. Nekada ste ih imali. Ne mogu a da se ne zapitam kako bi danas Tasovac, član žirija, ocenio Tasovca, ministra, u serijalu "Ja imam talenat". Da li bi ga pustio u naredni krug?


I, da ne bude zabune, ništa bolji od Vas nisu bili ni Vaši prethodnici. Svi zajedno snosite teško breme odgovornosti za kliničku smrt srpske kulture, ali ono što Vama zameram je što barem ne pokušate da je reanimirate. I možda ona nikada ne bude kao u neka srećnija i lepša vremena, ali barem će biti živa. I ne zaboravite - Vi ste jednom bili simbol ljudi za koje kultura nije bila apstraktan pojam, već smisao života.

Jeste li sada živi?

Da sam ja danas na mestu bilo koje kulturne institucije u ovoj zemlji, na sebe bih, kao opomenu svim prethodnim, a i sadašnjem ministru, okačila onu istu poruku - "Hvala što ne dolazite."

Sa željom da izbegnem ponavljanje kako nijedan muzej u zemlji ne radi i kako su nam pozorišta deo svakodnevice jedino kada novine prenesu da se zaposleni spremaju da linčuju upravnika, završavam ove ogorčene redove porukom: "Zbogom, kulturo, mi te više ne bismo zadržavali..."