петак, 29. август 2014.

Zbogom, školo, nisam te ni vol'o

"Nema gorih ljudi od onih koji se protive prosvećenju i obrazovanju naroda. Takvi, da mogu, i sunce bi ugasili..."
                                                                                                   Dositej Obradović


Simbolično ili ne, tek činjenica je da ovaj tekst počinjem da pišem jednog oblačnog dana. Razmišljam o nekim srećnijim vremenima kada je profesorsko zvanje bilo ne samo jedno od najčasnijih, već i jedno od najodgovornijih zanimanja. Čini mi se da je najveće tragika srpske prosvete danas u tome što je, negde na putu od Dositeja do Žarka Obradovića, izgubila svest da je upravo u njenim rukama najveća odgovornost za oblikovanje budućih generacija.
Zapitajmo se - možda nam zato danas i jeste ovako kako nam je.

Kada je, krajem aprila ove godine, to teško breme odgovornosti na sebe preuzeo Srđan Verbić, imao je moju svesrdnu podršku. Mlad, impresivnog obrazovanja, istraživač u Petnici, jednom od poslednjih uporišta nauke u Srbiji, delovao je kao tračak svetlosti u mračnom tunelu naše prosvete.
Za prvih 100 dana rada Vlade svakako je bilo nerealno očekivati istorijski napredak u ovom resoru, ali ono što ja nikako nisam očekivala jeste sledeća ministrova izjava:

"Svakako ću zvučati neskromno, ali bih sebi dao čistu peticu za ono što smo moj tim i ja uradili za prvih 100 dana Vlade. Verujem da se ne vidi sve spolja..."

Slažem se da se ne vidi sve spolja, ali, evo, gospodine ministre, reći ću Vam šta se vidi:

- početkom avgusta ove godine Srbija je izbačena sa međunarodnog PISA testiranja (mada, ruku na srce, ako je suditi po rezultatima, i dok smo učestvovali, bolje da nismo)

- poslednji podaci o obrazovanju stanovništva su poražavajući - 40% građana Srbije nema završenu ni srednju školu, 23% je elementarno nepismeno, dok se tek 10% može pohvaliti visokim obrazovanjem (pri čemu treba imati u vidu da je u ovaj procenat uračunat i ne tako mali broj onih sa kupljenom diplomom, te je realna brojka svakako manja)

- od ponedeljka nas, kao uostalom i svake godine, očekuje štrajk prosvetara (zbog apokaliptičnog stanja u srpskoj prosveti i mizernih zarada donekle imaju moju podršku, ali bih svakako tim povodom pokrenula i pitanje njihove odgovornosti - nemara, nerada i korupcije)

Ovih dana ministar Verbić uneo je izvesne novine u načinu vrednovanja uspeha u školi i polaganja male mature. Naime, ubuduće će đaci iz škole nositi maksimalno 70 poena, dok će test iz srpskog, matematike i tzv. "kombinovani" test nositi svaki po 10, odnosno ukupno maksimalno 30 poena.
Ukoliko pokušamo da zanemarimo skandale koji neizostavno prate polaganje male mature i pretpostavimo buduću strožu kontrolu, predložene izmene mogu se i pohvaliti i kritikovati. Dobra strana je to što će rezultati male mature ubuduće nositi manji broj bodova, jer je krajnje nepravedno bilo dovoditi u pitanje tok nečijeg daljeg školovanja samo na osnovu dva dana polaganja pod velikim stresom i psihičkim pritiskom, dok me, s druge strane, zabrinjava čak 70 bodova koje nosi uspeh iz škola u kojima su kriterijumi ocenjivanja i više nego sporni, a svaki drugi učenik vukovac.

Ovako ozbiljni problemi u prosveti zahtevaju sistemsku, korenitu promenu, a ne puku preraspodelu broja bodova. Činjenica je da se do napretka ne dolazi za 100 dana rada, ali neko mora da počne da se suočava sa problemima, a ne da ih stalno "gura pod tepih". Pa zašto to ne biste bili baš Vi, ministre Verbiću?

Kritikovati, a ne nuditi rešenje bilo bi licemerno, te ću prvenstveno predložiti da se počne od temeljnog preispitivanja školskog programa. Koliko ste samo puta čuli ili i sami pomislili kakvim nas sve suvišnim informacijama (da ne kažem - glupostima) u školi zatrpavaju? I kako država koja, kao na pokretnoj traci, štancuje generacije koje savršeno poznaju sistem organa varenja člankovitih crva, ali su zato životno i u praksi potpuno neupotrebljive, može očekivati ikakav napredak? Ne kažem da ne treba težiti što širem znanju, ali neki prioriteti moraju postojati. A bojim se da su naši predugo pogrešni.

Nakon reforme programa svakako bi trebalo pristupiti i unapređivanju načina njegovog prezentovanja. Iako sam lično emotivno vezana za kredu, zelenu tablu i kartu Srbije okačenu na zid učionice, činjenica je da su mlađe generacije sve više okrenute tehnologiji, te je i osavremenjivanje metoda predavanja neophodno.

To nas dalje vodi direktno i do pitanja stručnosti i profesionalnosti predavača. Jedino temeljna analiza prosvetnih kadrova, ozbiljno iskorenjivanje korupcije i motivacija u vidu boljih zarada i boljih uslova rada mogu spasiti srpsku prosvetu davljenja u močvari prepunoj loših pedagoga i izgubljenih generacija.
One malobrojne koji, uprkos svemu, odluče da nastave sa obrazovanjem dalje očekuje nevešto i nedosledno sprovedena Bolonjska deklaracija na Univerzitetu, finansijski gotovo nedostižno visoko obrazovanje i niski kriterijumi za akreditaciju privatnih fakulteta koji dalje vode hiperprodukciji diploma "za poneti".
Iz ove močvare neminovno izranjaju ozbiljna pitanja. Kakav motiv i kakvu perspektivu nudi država mladima koji se danas školuju? Koji izlaz izabrati na putu od "Uči, sine, uči, da budeš prvi na birou!" do "Završi Megatrend i pali!" kada su oba puta pogrešna?

Uprkos realnoj situaciji u Srbiji, ja sam još uvek jedna od onih ljudi koji, možda idealistički, smatraju da državu treba da vodi njena intelektualna elita. U vrhu naše države danas sede ljudi koji plagiraju fakultetske diplome ili se prazno hvale kako su bili studenti generacije, a nemaju ni dana radnog staža u struci.
Sve to iz školskih klupa posmatraju neki novi klinci. Sve im se to od početka nameće kao model uspeha. I sve to ih, stepenik po stepenik, vodi do vrha sa kog je sunovrat neizbežan. Sunovrat u onu istu močvaru na čijem je dnu davno zaglibljena naša prosveta.
Razmišljajući o ovome, ne mogu a da se ne setim reči kneza Mihaila Obrenovića:

"Dokle god ni poslanici ne umeju svoga imena napisati, dotle se, Boga mi, vi mladići uzalud žurite da proklamujete velike slobode..."

I dok iščekujemo da se pred poslanicima Narodne Skupštine nađe predlog izmena Zakona o visokom obrazovanju i pitamo se da li će on zaista suštinski rešiti ijedan od problema, ministar Verbić samouvereno poručuje da za svoj dosadašnji rad zaslužuje čistu peticu.

Poštovani ministre, kada ste i Vi i Vaši prethodnici u pitanju, ukoliko je numeracija fakultetska, ja se u potpunosti slažem.

недеља, 03. август 2014.

Zdrav čovek ima hiljadu želja, bolestan samo... SMS


                          

      "Imamo i previše lekara."

            Zlatibor Lončar
         (Blic, 22. jun 2014.)



Ukoliko ste te sreće da živite u zemlji u kojoj nas mediji svakodnevno zatrpavaju informacijama za koje sam u dilemi da li više vređaju inteligenciju onih od kojih potiču, jer su prinuđeni da bilo čime pokušaju da prikriju sopstvene neuspehe i nesposobnost, ili inteligenciju prosečnog čitaoca, to jest barem ono što je od nje preostalo, znaćete da ovakva i slične poruke državnog vrha često prolaze neprimećene.
Ja sam je uzela za početnu premisu iz koje su podjednako moguća dva zaključka:

- ministar očito nema dodira sa realnošću srpskog zdravstva ili pokušava da spreči potencijalno širenje panike serviranjem informacije koju je narodu potrebno da čuje. U ovom slučaju, jedini adekvatan komentar bio bi: "Jeste, evo, sve lekari stoje u redu ispred jednog pacijenta..." i prelazak na sledeću stranicu i neku novu vest.

                                                ili

- prihvatanje ministrove izjave kao nespornog činjeničnog stanja koje sobom povlači pokretanje mnogo kompleksnijih pitanja stručnosti i etike pomenutih lekara.


Rekla bih da je prava istina, kao i obično, negde u sredini. Primarnu medicinsku zaštitu u Srbiji danas karakteriše otužna slika prepunih čekaonica i premalo lekara koji su prinuđeni da dnevno pregledaju i po nekoliko desetina pacijenata. Takvi nehumani uslovi rada sobom povlače posledice koje se odražavaju na lekare i pacijente podjednako: smanjena koncentracija i umor lekara često vode pogrešnoj dijagnostici i maltretmanu pacijenata koji su, pak, nakon više sati čekanja na pregled, suočeni sa univerzalnom antibiotskom terapijom i lekom za sve - preporukom da miruju i unose dovoljno tečnosti.
Ili, što je takođe čest slučaj, pacijenti se, principom - "Muko moja, pređi na drugoga!", uputom prosleđuju na dijagnostiku i lečenje sekundarnoj medicinskoj zaštiti. Tu se naša država već suočava sa novim problemom - manjkom lekara specijalista.
Kada se uzme u obzir da je za dobijanje adekvatnog lekara specijaliste potrebno minimum deset godina radnog iskustva, a da se samo na odobrenje specijalizacije čeka u proseku dve godine, ne mogu a da ne primetim okretanje glave Ministarstva zdravlja i države u celini na drugu stranu. 
Stručnjaci se, uslovno rečeno, "gomilaju" na nivou tercijarne medicinske zaštite, dok primarna i sekundarna nemaju dovoljno kadrova za adekvatno zbrinjavanje pacijenata.
Jedino rešenje leži u temeljnoj promeni Zakona o zdravstvenoj zaštiti, stimulaciji naših stručnjaka koji rade u inostranstvu na povratak u Srbiju, konstantno usavršavanje, te preraspodela kadrova na sva tri nivoa medicinske zaštite, srazmerno potrebama.
Sve ovde nabrojano nipošto nije "spisak lepih želja", već ozbiljan, dugotrajan posao koji zahteva maksimalnu angažovanost i posvećenost države. Nažalost, svim prethodnim, pa i sadašnjem ministru zdravlja, lakše je bilo da probleme "guraju po tepih". Država najmanje pažnje posvećuje upravo problemima u resoru zdravstva, a govori o agresivnim reformama i pokretanju države.
E, pa, ako želite da imate zdravu ekonomiju i privredu, morate, pre svega, imati zdravu naciju.

Drugi veliki problem srpskog zdravstva jesu uslovi zbrinjavanja pacijenata. Bolnička hrana, loša higijena, neklimatizovane bolnice, nedovoljno mesta za ležeće pacijente, neispravni aparati za dijalizu i zračnu terapiju samo su vrh ledenog brega o kojem mi čitamo, a sa čime se ljudi, pored ionako teških bolesti, svakodnevno bore.

Ministre Lončar, zašto ne činite apsolutno ništa?

Ovih dana obeležavate 100 dana svog ministarskog mandata. Znate li da upravo toliko u proseku čekaju i pacijenti na pregled magnetnom rezonancom?
U Srbiji 21. veka na listi čekanja za neku operaciju nalazi se blizu 74 000 ljudi. Čini mi se da je osnovna terapija kojom se naše zdravstvo danas vodi upravo ona da vreme leči sve. Mirujte, čekajte i unosite dovoljno tečnosti, pa možda jednog dana i prođe samo od sebe. A ako ne, barem ćete osloboditi mesto za nekog sledećeg, kojeg verovatno čeka ista sudbina...
Ali, poštovana državo, mi ne možemo da čekamo. Nemamo više vremena da čekamo na pregled, da čekamo na lekove, da čekamo na listu čekanja, da čekamo na snimanje, da čekamo na operaciju... Nemamo više vremena da čekamo da konačno počnemo da živimo.
Najteža bolest od koje građani Srbije danas boluju jeste nedostatak nade. U zemlji koja svoju decu leči otvaranjem humanitarnog broja za slanje SMS poruke teško da nam tu nadu išta može vratiti.
Utom se, kao poslednja slamka spasa, ukazao premijer Srbije sa saopštenjem da će za lečenje dece u inostranstvu uskoro biti obrazovan posebni fond. Mi koji smo živeli u uverenju da takav fond već postoji i da nosi naziv Republički fond za zdravstveno osiguranje očito smo čitav život proveli u zabludi.
Ali, za otrežnjenje nikada nije kasno. Jedino nam ostaje nada da će se i ministar zdravlja uskoro suočiti sa realnošću u kojoj građani Srbije više nemaju ni dan, a kamoli 100 dana za iščekivanje bilo kakvog pomaka.

I, za sam kraj, ministru Lončaru koji danas, pored 100 dana bez pomaka u resoru zdravstva, slavi i 43. rođendan, jedino, uz čestitku, mogu da uputim iskrenu želju da mu Bog da zdravlja i spremnosti da nešto konačno promeni. Ako ništa drugo, onda barem sebe na čelu Ministarstva zdravlja.

Jer, bolest još neko i preživi, ali ovu državu - niko.