Zdrav čovek ima hiljadu želja, bolestan samo... SMS

                          

      "Imamo i previše lekara."

            Zlatibor Lončar

         (Blic, 22. jun 2014.)

Ukoliko ste te sreće da živite u zemlji u kojoj nas mediji svakodnevno zatrpavaju informacijama za koje sam u dilemi da li više vređaju inteligenciju onih od kojih potiču, jer su prinuđeni da bilo čime pokušaju da prikriju sopstvene neuspehe i nesposobnost, ili inteligenciju prosečnog čitaoca, to jest barem ono što je od nje preostalo, znaćete da ovakva i slične poruke državnog vrha često prolaze neprimećene.

Ja sam je uzela za početnu premisu iz koje su podjednako moguća dva zaključka:

- ministar očito nema dodira sa realnošću srpskog zdravstva ili pokušava da spreči potencijalno širenje panike serviranjem informacije koju je narodu potrebno da čuje. U ovom slučaju, jedini adekvatan komentar bio bi: "Jeste, evo, sve lekari stoje u redu ispred jednog pacijenta..." i prelazak na sledeću stranicu i neku novu vest.

                                                ili

- prihvatanje ministrove izjave kao nespornog činjeničnog stanja koje sobom povlači pokretanje mnogo kompleksnijih pitanja stručnosti i etike pomenutih lekara.

Rekla bih da je prava istina, kao i obično, negde u sredini. Primarnu medicinsku zaštitu u Srbiji danas karakteriše otužna slika prepunih čekaonica i premalo lekara koji su prinuđeni da dnevno pregledaju i po nekoliko desetina pacijenata. Takvi nehumani uslovi rada sobom povlače posledice koje se odražavaju na lekare i pacijente podjednako: smanjena koncentracija i umor lekara često vode pogrešnoj dijagnostici i maltretmanu pacijenata koji su, pak, nakon više sati čekanja na pregled, suočeni sa univerzalnom antibiotskom terapijom i lekom za sve - preporukom da miruju i unose dovoljno tečnosti.

Ili, što je takođe čest slučaj, pacijenti se, principom - "Muko moja, pređi na drugoga!", uputom prosleđuju na dijagnostiku i lečenje sekundarnoj medicinskoj zaštiti. Tu se naša država već suočava sa novim problemom - manjkom lekara specijalista.

Kada se uzme u obzir da je za dobijanje adekvatnog lekara specijaliste potrebno minimum deset godina radnog iskustva, a da se samo na odobrenje specijalizacije čeka u proseku dve godine, ne mogu a da ne primetim okretanje glave Ministarstva zdravlja i države u celini na drugu stranu. 

Stručnjaci se, uslovno rečeno, "gomilaju" na nivou tercijarne medicinske zaštite, dok primarna i sekundarna nemaju dovoljno kadrova za adekvatno zbrinjavanje pacijenata.

Jedino rešenje leži u temeljnoj promeni Zakona o zdravstvenoj zaštiti, stimulaciji naših stručnjaka koji rade u inostranstvu na povratak u Srbiju, konstantno usavršavanje, te preraspodela kadrova na sva tri nivoa medicinske zaštite, srazmerno potrebama.

Sve ovde nabrojano nipošto nije "spisak lepih želja", već ozbiljan, dugotrajan posao koji zahteva maksimalnu angažovanost i posvećenost države. Nažalost, svim prethodnim, pa i sadašnjem ministru zdravlja, lakše je bilo da probleme "guraju po tepih". Država najmanje pažnje posvećuje upravo problemima u resoru zdravstva, a govori o agresivnim reformama i pokretanju države.

E, pa, ako želite da imate zdravu ekonomiju i privredu, morate, pre svega, imati zdravu naciju.

Drugi veliki problem srpskog zdravstva jesu uslovi zbrinjavanja pacijenata. Bolnička hrana, loša higijena, neklimatizovane bolnice, nedovoljno mesta za ležeće pacijente, neispravni aparati za dijalizu i zračnu terapiju samo su vrh ledenog brega o kojem mi čitamo, a sa čime se ljudi, pored ionako teških bolesti, svakodnevno bore.

Ministre Lončar, zašto ne činite apsolutno ništa?

Ovih dana obeležavate 100 dana svog ministarskog mandata. Znate li da upravo toliko u proseku čekaju i pacijenti na pregled magnetnom rezonancom?

U Srbiji 21. veka na listi čekanja za neku operaciju nalazi se blizu 74 000 ljudi. Čini mi se da je osnovna terapija kojom se naše zdravstvo danas vodi upravo ona da vreme leči sve. Mirujte, čekajte i unosite dovoljno tečnosti, pa možda jednog dana i prođe samo od sebe. A ako ne, barem ćete osloboditi mesto za nekog sledećeg, kojeg verovatno čeka ista sudbina...

Ali, poštovana državo, mi ne možemo da čekamo. Nemamo više vremena da čekamo na pregled, da čekamo na lekove, da čekamo na listu čekanja, da čekamo na snimanje, da čekamo na operaciju... Nemamo više vremena da čekamo da konačno počnemo da živimo.

Najteža bolest od koje građani Srbije danas boluju jeste nedostatak nade. U zemlji koja svoju decu leči otvaranjem humanitarnog broja za slanje SMS poruke teško da nam tu nadu išta može vratiti.

Utom se, kao poslednja slamka spasa, ukazao premijer Srbije sa saopštenjem da će za lečenje dece u inostranstvu uskoro biti obrazovan posebni fond. Mi koji smo živeli u uverenju da takav fond već postoji i da nosi naziv Republički fond za zdravstveno osiguranje očito smo čitav život proveli u zabludi.

Ali, za otrežnjenje nikada nije kasno. Jedino nam ostaje nada da će se i ministar zdravlja uskoro suočiti sa realnošću u kojoj građani Srbije više nemaju ni dan, a kamoli 100 dana za iščekivanje bilo kakvog pomaka.

I, za sam kraj, ministru Lončaru koji danas, pored 100 dana bez pomaka u resoru zdravstva, slavi i 43. rođendan, jedino, uz čestitku, mogu da uputim iskrenu želju da mu Bog da zdravlja i spremnosti da nešto konačno promeni. Ako ništa drugo, onda barem sebe na čelu Ministarstva zdravlja.

Jer, bolest još neko i preživi, ali ovu državu - niko.